Hahahahaha,pa jesi ljubomoran zbog te titule? ;D Ko god da je davao,vama je nije mogao dati kad vas nije bilo
Nije to poenta, nego su se Grobari takodje kur*ili, i to kada tu nisu bile delije mi imamo veci, mi smo ovo, mi smo ono.. Uostalom ko je vama dao tu titulu najboljih basket navijaca ? Velija je nauka drati se puna glasa u hali koja je akusticna...
Na RSB forumu, su stavili neku sliku sa crveno belo mačkom i crno belim miševima, sjajna fora
Прича о Горану Ивковићу - КусцуКатегорија: Вести Датум објављивања петак, 16 март 2012 23:23 Аутор A.Popović Неретко се каже за некога да је навијач Звезде "до гроба", када се говори о привржености клубу. Горан Кусац је отишао корак даље... Невесиње је варошица на југу Републике Српске, кроз историју позната по многим устанцима и бунама за слободу Српства. То је крај људи витешког схватања живота и крај великих Звездаша. У овим крајевима Звезда је више од фудбалског клуба, она је симбол Српства, симбол слободе, симбол љубави према Београду и мајци Србији. Често сам у домовима невесињских домаћина, уз икону и гусле, гледао слику Драгана Џајића, јер су то по схватањима овдашњих људи три симбола по којима нас препознају.Горан Ивковић - Кусац био је један од многих којима је Звезда била више од живота.Од дјечачке заљубљености у Звезду годинама је то прерастало у праву опсесију. Био је громада од човјека са 210 сантиметара и неких 150 килограма, али у души мирољубив и право јагње од човјека. Расли смо у истој улици, помало и друговали, живјели за Звезду. Својом појавом и ауторитетом постао је вођа око кога су се окупљали сви навијачи Звезде. Прва организована путовања почела су почетком 80-тих .Ријеђали су се као на траци велики мечеви: Интер, Андерлект, Бенфика, Милан, Келн, па незаборавна `91. На свим тим великим мечевима захваљујући, прије свега Горану, на трибинама је била и велика група Невесињаца. И у Београду су га знали. Познавао је Џају, Аркана, Аврамовића и још много познатих звездаша.Пречку од дуела са Бајерном држао је у својој соби до посљедњег дана.Тражио је да га сахране заједно са њом. Неколико дана пред смрт сам га посљедњи пут видјео. Причали смо о тешкој ситуацији у Звезди и тад ми је рекао: "Док је Севера и навијача, Звезда ће увијек бити велика". Колико год да смо у дуговима, колико год чекамо титулу, док год се у Срба рађају људи слични Горану, ми ћемо бити највећи клуб на Балкану.Звезда је наша вјера!Мислим да је све велике утакмице од `80 био на Маракани. Све што је зарадио, трошио би на путовања до Београда и назад. Неретко би причао како му је и Џаја давао новац да се врати кући... Био је боем у правом смислу те ријечи и такав живот и огромне количине алкохола су га докрајчиле.Али Звезда му је била све. Редовно је ишао стопом на гостовања: Сарајево, Тузла, Никшић, Подгорица. Сјећам се једног организованог гостовања у Никшићу. Овде код нас је рат и нико динара нема. Отишло нас је седамдесетак у Никшић без пребијене паре. У хотел је довео међу нас двојицу тадашњих играча Звезде - Лукића и Радиновића. Та велика два човјека и звездаша дали су нам новца да смо могли и вратити се и искористити их за живот у тешким данима. Након што су пољубили грб војске Републике Српске који је носио Кусац, сећам се као да је јуче било, Радиновић је кроз плач рекао: "Срећно браћо и нека вас бог чува".(На другој страни надгробног споменика који је у облику штита Црвене звезде оцртан је грб "једне једине" )После утакмице са Келном враћали смо се возом из БГ, на станици у Винковцима 50 навијача Динама. Тај дан су играли куп са гробарима. Општа туча на станици. Човјече, није се бојао десеторице људи, нико није смео да се залети на њега. До смрти је жалио што није био у Барију - није имао новца да оде. После пенала Панчева је од среће скочио кроз излог кафића у коме смо пратили утакмицу. Био је у коми два дана, једва су му спасили живот. Пред смрт је рекао породици да га сахране са пречком. Иако је био хладан и кишовит дан, на сахрани је било све што је могло ходати. На сахрани у гроб су га спустила десеторица момака у Звездиним дресовима уз тактове пјесме "Добро знај". За споменик ништа није рекао, али су му родбина и многи пријатељи и навијачи Звезде, знајући какав је звездаш био, ставили грб на споменик. Против Барселоне `96 у Београду излазимо са севера - имали смо их, нису нам најмање два пенала свирали. Окренем се, а оно Кусац плаче као дијете. Иначе, тешко је подносио поразе,з а себе би говорио: "Ја увијек пијан из Београда или од среће због побједе или од туге због пораза".Док је света и века његове усне ће у име свих нас у црвено-белом целивати пречку која нам је трасирала пут највећој радости у историји. Ми ћемо заузврат да га спасимо од заборава и преместимо у легенду. Тамо му је место.Неретко се каже за некога да је навијач Звезде "до гроба", када се говори о привржености клубу. Горан Кусац је отишао корак даље...Нека му је вечна слава и хвала!