meni će najdublje u sećanju ostati osmina finala na SP 14.
Pre toga smo u grupi imali stvarno teške protivnike, ne računajući ove afričko azijske prolaznike, prvo smo izgubili pola koša od Francuske, pa nas je prilično potukao Brazil, i onda u poslednjem kolu, Španci su se poigravali sa nama. Već početkom drugog poluvremena bilo je 25+, a onda su Španci i onaj njihov prolaznik na klupi Orenga počeli da prave šou, i počeli su se majmunisati na neke sudijske odluke, i praviti pritisak na +25.
Đorđević je tu pukao, izašao na teren, počeo napušaviti i sudije, i sirotog Orengu, sećam se da su Navaro i Gasol stajali na sredini terena i gledali ga u wtf fazonu. Sudije su naravno isključile Đorđevića, a on je po izlasku terena i dalje pretio svima, i Špancima i sudijama, a onda je prolazeći pored naše klupe "overio" svakog igrača i poručivao im "jebaćemo im mater kad tad".
Mi smo iz te grupe izašli kao 4. sa pobedama samo nad Iranom i Egiptom, a iz druge grupe nam je dopala Grčka koja je tamo imala 5-0. Ta osmina finala i ta utakmica su odredili celu ovu generaciju. Bila je 1.2 kvota na njih, samo se čekalo da izgubimo i odemo kući na ribanje, a onda se sve okrenulo.
Gledao sam i Željkove ekipe s kraja 90-ih, i Karijeva 2 zlata, i Dudin početak sa klincima, bilo je i boljih i lošijih ekipa, ali niko nikad nije bio napaljen kao ovi posle tog Saletovog performansa. Ajde što smo ih košarkaški iskidali, nego smo ih i isprebijali, skoro svaki faul je bio na ivici nesportskog, odvajala se kost od kože.
I to ne bilo kojem protivniku, nego Grčkoj u kojoj je osnova ekipe bio tvrdi Olimpijakos, tada dva puta vezano prvak Evrolige. Poseban šlag na tortu je bio u 4. četvrtini kada je sve već bilo rešeno, kada smo otišli na 20+ i kada se otaljavao rezultat. Tada je napravljen faul koji je definisao ovu generaciju.
Bjelica je već odavno bio reprezentativac i evropska zvezda, ali uvek se nekako gledao kao umetnik, igrač finese, i uvek mu je falilo ono nešto da ode level više. Ili ukratko, važio je za malo povučenijeg i "mekšeg" igrača. A onda ide onaj čuveni faul na Burusisu kada mu je odvalio ruku, kada je mogao lagano da ga pusti da položi, ali je odlučio da ga oplavi.
I Burusis koji se buni i hoće da se bije, i svi naši igrači koji skaču...
Kada je i Bjelica, na +20 i par min. pre kraja odlučio da napravi grub faul, to je bio znak da smo dobili reprezentaciju.
Posle toga nam dolaze protivnici iz grupe Brazil i Francuska, i jedne i druge pokidamo do finala.
O Đorđeviću najbolje govori ono što želimo njegovom nasledniku. Dabogda i on ostao na klupi 6 godina, u Srbiji je to znak da je trener nešto ostavio iza sebe.
