Čekaj, bre, ko mene ne poznaje??
Probaću ukratko.
Uvod. Da se podsetimo, godina je 1988. Juga je još uvek tu (verovali ili ne!!!) ali od interneta ni "i" na vidiku. Daklem, samo
televon. I to poprilično skup, Sećam se da je prvi minut koštao nekih $1.75, a onda svaki dodatni još 90 centi!! Ono, morao sam da štedim preko nedelje ne bih li čavrljao sa ekipom za vikend. Bedak.
Doznajem da će "prenos" utakmice biti organizovan u čuvenom Srpskom klubu u selu Ridgewood. Općina Kvins. (Park: Rendžers. Jes, kua
)
Prvi deo: Završih nekako poslovne obaveze i sad jurim limuzinom prema klubu. Datum je 9. studeni, oliti novembar. Stižem nekako (ne stajući na crveno i na "STOP" - idiJot 100% ) i tek što sam našao parking, snimim da iz kluba izlazi gomila zemljaka - svi pušU, naravno i nešto usput mumlaju. Pitam ih, ej, šta je bilo? A oni će,
jebena magla! WTF!? Iliti, WTFog??
OK
Deo drugi: Sutradan se namestim nekih 15 minuta pre početka. Bogui hvala, imao sam "povoljan raspored". Svi smo se nekako zguzili u toj malenoj prostoriji, kod bara. Iza šanka je - pa, barmen, ko bi drugi?
I sad, pazite, zbog ovoga sam hteo da vam (ponovo?) prepričam tu nadrealu iz Ridžvuda. Barmen - neki Ljuba - zove telefonom svog kuma u Novom sadu. Veza se uspostavlja, pa se prekida i tako sledećih 10ak minuta. Svi smo nadrkani, psujemo, jebemo majku televonskoj službi (mislim da je to bio AT&T) ... elem, eto ga, konačno, "čvrsta" veza je uspostavljena. A to je izgledalo
ovako: Ljuba uključuje RAZGLAS i stavlja mikrofon tik uz telefonsku slušalicu! S one strane, u Novom sadu dakle, njegov kum odvrće do kraja RADIO i na sličan način, postavlja tel. slušalicu uz taj isti - Ei Niš - radio-aparat!
Mogao bih sad da vam prepričavam silne detalje... recimo, kad je veza pucala (ukupno barem 15. puta), pa je Ljuba morao ponovo da zove dok smo svi mi psovali hudu sudbinu.
Najnapetije je bilo kada je veza pucala
tokom penala 
... E, to je bilo za žešće pilule, il nešto jače (hmm...
.
Šta da vam dalje pričam? Izašli smo iz tog zadimljenog prostora svi ko popišani, kao da smo na saranu išli, bože me prosti. Sećam se da je malo ko uopšte koristio svoje glasne žice. Ono, mrtva tišina, kao da je repriza 4. maja, 1980.
I to je bilo to. Otprilike. Priču bih već odavno arhivirao u
posves da nije oviog interneta, odn. ove internet generacije koja ovakve priče doživljava kao sci-fi, boktemazo! "Ma, zajebavaš??"
Ne, ne zajebavam.
