5945
« poslato: April 21, 2015, 09:51 »
biću slobodan da prenesen jedan komentar mog prijatela sa drugi foruma
Postoji samo jedan pobednik ove polufinalne serije za koga se mirne savesti moze reci da je jedini pobednik jer se pouzdano moze verovati da ce on odbiti da zasluge prihvati za sebe i da ce ih podeliti sa svim drugima, posteno i po zasluzi. Taj pobednik se zove Dejan Radonjic. Pardon, gospodin Dejan Radonjic. Doticni gospodin je ovu seriju fair & square dobio rezultatom 4:1, tri pobede je zadobio na terenu posredstvom svog tima a cetvrtu, po meni najvecu, najljudskiju i najplemenitiju, zaradio je sam na konferenciji za stampu nakon poslednje utakmice. Tri pobede je napravio da bi pobedio, cetvrtu je napravio da bi sve nas naucio kako se pobedjuje i kako se covek plemenitog kova ponasa u pobedi prema sebi, prema svojim igracima, prema protivniku i prema celokupnoj sportskoj javnosti. Ni "dzaba vam novci", ni "pobedicete i vi jednog dana", nijedan momenat ironije, sarkazma, posrpdnosti, osvrtanja na bilo sta cime se pokusala naruziti ova serija, njegov rad ili vrednost njegovog tima, u cemu su, na zalost, prednjacili i mnogi navijaci kluba ciji tim Radonjic trenira.
Momenat kada na kraju konferencije shvata da ce ostati gorak ukus price o incidentima, prekoredno i ocigledno van plana pohvaljuje atmosferu, govori o tome kako je igracima bilo komforno da igraju i time izdvoji i nagradi one navijace Partizana koji su dosli da podrze svoj tim ali na korektan nacin, posle svega sto se izdesavalo i u vreme kad Partizan dozivljava poraz koji ga moze mnogo kostati, za mene je epski momenat ove serije. Kazu da je u dobru lako dobar biti. Lazu. U Srbiji su prema drugima losi oni kojima je dobro, najgori oni kojima je najbolje.
A Radonjicu je u trenutku kad je to izgovarao bilo mnogo dobro. Pricamo o coveku koji nije seo na Zvezdinu klupu vec na Zvezdin nakovanj o koji bez milosti i frekventno lupa cekic godina besa, frustracije, ponizenja, poraza, straha, patnje i panike, gubitnickog mentaliteta. I pobedio uprkos svemu tome. Gotovo niko od navijaca koji je uporno odbijao da pruzi podrsku Radonjicu ili je uslovljavao ovim ili onim nije to radio zato sto je hteo da pokaze sebi da je u pravu ili zato sto ne voli Radonjica licno ili iz ne znam kojih razloga. Vecina ih je to radila zbog "stokholmskog sindroma", zbog toga sto im je Radonjic ugrozio sigurnost lagodnog zivota zrtve koja nikada ne gubi posteno, uvek odustaje kad je gusto i nema nikakvih obaveza u zivotu osim da mrzi svog dzelata. Juce citam lik na jednom drugom forumu panicno pita - nece valjda sad da bude zabranjeno da se kritikuje Radonjic. Uplasio se covek. Koga optuziti za poraz kad poraza nema, koga optuziti za kradju kad kradje nema, koga optuziti za udarac zlehude sudbine kad tog udarca nema? Sta sad raditi, o cemu pisati, na koga kukati, koga kritikovati? Sve nam je to i mnogo vise izbio iz ruku taj prokleti Radonjic sa svojom bezveznom zeljom da bude pobednik koju je preneo i na igrace.
I sta sad?
Nista, navikavati se. Uciti kako je to biti pobednik i kako se ponasati kao pobednik. Od majstora Dejana Radonjica. Hvala ti na lekciji, majstore. Sad smo mi na potezu.
Prikaži poruke
