Povodom 20 godina od sopstvene smrti javio nam se Charles Bukowski i insistirao da objavimo njegova "Pisma iz Valone" (premijerno publikovano u GTR broj 3), jer zna da bi u ovom trenutku to želeli da pročitate. Matori pokvarenjak nam je takođe otkrio da trenutno radi na konceptu "Pisma iz Bukurešta", što je tekst koji ćemo objaviti u GTR broj 7.
ПИСМА ИЗ ВАЛОНЕ
Пише: Чарлс Факин Буковски
Све ме нешто било стисло у грудима и мудима. Послови су долазили и одлазили. Кеш ми је протрчавао кроз шаке. Пелин се покварио. Лазевски изгубио место у стартној постави. Морао сам животу поново удахнути смисао.
Пало ми је на памет да негде баш ових дана пада 25. годишњица наше епопеје зване Фљармуртари Вљора (Валона). Заболе ме ђокавац шта кажу уџбеници измишљене циганске историје и Цигантски Журнал, ЈА тврдим да је управо Фљамуртари најславнија епизода гробаристичког, југословенског, хрватског, јеврејског, шиптарског и интергалактичког спорта уопште. Размислите само мало!
Мени је синуло док сам цедио загнојену ураслу длаку из леве бутине...колико би само генетског отпада, иритантних винских мушица, фолк примитиваца, претенциозних снобова, мудних бува које кроз цео свој јадни живот пузе линијом мањег отпора, колико би тек самозаљубљених помодара и циганских медиокритета жељних било каквог успеха завршило с наше стране плота да није било Сокоља Куште да исфилтрира и пробере? Он је ударио прејебену припрему за Бари и био кључни састојак савршене селекције винских берби од 1975-1982.
Замислите тај невиђени блам, да најлајавија, најразметљивија и најпримитивнија особа на некој слави навија за Партизан! Или да вам се на терену окупљају фанови Цеце, Чоле и Аце Лукаса! Или да вас помаже држава уз причицу да је то духовна храна за посустало стадо и довољна замена за бајату окрајку хлеба! Па јеботе бог! Тако је, реално, могло бити да не беше Сокоља и његовог десног стопала – позлатило се. Човек је практично толика легенда да га треба пронаћи, стиснути му чврсто шаку и одликовати га. Можда би чак требало да му подигнемо споменик код улаза у Башту?
Све сам нешто тако думао и у устима бућкао Тиквеш, кад ми је синула та савршена идеја! Претурио сам све бушне чарапе по кући, изврнуо закрпљене џепове. Имао сам таман толико сиће да натанкам чорбу. Опремио сам моју раздркану црно-белу бубу за експедицију на Јонску ривијеру. Склонио сам ђубре, искоришћене куртоне и старе новинчине са задњег седишта. Напунио сам гепек Зајечарским пивом и храном за псе. Правац сунчана Валона.
Путовање је текло прилично споро. Сигурно није помагало то што сам се заустављао код сваког циганског графита на јужној деоници Е-75 како бих на исти пустио свог несташног гробарског вршњака и лепљиви бели млаз.
Бубили ми се мало закашљала иза Куршумлије и усрао сам се да нећу моћи даље, али сам имао среће да већ на улазу у Подујево набасам на ауто-перионицу и сервис Вокрри, где ми је Фадиљов буразер гратис одрадио реглажу трапа само зато што је видео ПФЦ заставицу на ретровизору. Јеботе, па где то још има? Равно Косово сам брзо препишао јер поред пута није било циганских графита, већ искључиво споменика УЧК и црно-белих застава.
Монотона вожња, бункери из комунистичког периода, неомалтерисане куће, турбофолк... На некој бензинској пумпи сам украо три начете флаше Пећког пива и јетрену паштету, и после тога се нисам заустављао до мора.
Валона ме је на први поглед очарала својом ружноћом, тријумфом дивље градње и свеприсуством кородираних модела Мерцедеса из 1970-тих година на неасфалтираним улицама. Нису имали трамваје, тако да је Хенри могао да остави Бубили на паркингу и мало се протетура унаоколо без бојазни да ће да га нападну шине и струја. Посебно ме је одушевило то што су локалци углавном запустили или свесно нагрдили остатке старогрчких статуа и споменика. И још нешто, толико блата нисам видео нигде, чак ни испред улаза на јужну трибину у Крцуновој рупчаги.
Предмет мог путовања и обожавања сам нашао једноставно. Изгледа да је Сокољ нека врста локалног селебритија. Или се у Валони не дешава баш пуно тога. Пут до његове куће је био уредно обележен саобраћајним знацима на албанском, кинеском, италијанском, старогрчком и хрватском.
Ненајављен сам бануо у Кушта Резиденс, умазани црвено-црни летњиковац са гипсаним лавовима и орлушинама у дворишту. И сад да вам сада кажем да сусрет није испунио ниједно моје очекивање била би гнусна лаж. Било је много горе од тога. У тој Валони не само да нико није чуо за моје књижице и авантурице, него им није било јасно ни зашто сам потегао чак из Београда само да бих соколу Сокољу стиснуо шаку. Још кад су чули да је Хенри верни Гробар, почели су чудно да се гледају између себе, мрште се и машу камама. Свест им је била као код злостављане бубашвабе, нису могли да разумеју слављење пораза. Били су једна хипнотисана и ментално изциганисана гомила.
„Хвала ти за све што си учинио за наш, Соколе, али морам да ти кажем да си једна велика пизда. Дуго нисам срео таквог цигана као што си ти.“ Окренуо сам се, скинуо ћега, погазао им тет копача на буљи и журно напустио локацију Кушта Резиденс.
Да не буде да сам толики пут превалио за џабе, искористио сам магични моменат заласка сунца да умочим своје цењено, подбуло гробарско тело у бистро плаво Јонско море. Мало сам се ваљао по лековитом валонском блату, завршио трећу гајбу Зајечара и одлучио да пре поласка кући гузоњама у Немањиној 12 пошаљем разгледницу.
Текст је био следећи – Циганска се слава полагано руши, све у инат вама и Сокољу Кушти. Смрт фашизму – живео Партизан! Онда сам прочитао још једном и схватио да ово звучи малкице сераторски, као да им ја нешто дајем на значају. Прецртао сам први стих и дописао Моје тврдо месиште Чесна Вовић пуши...
А онда сам схватио да не треба само славити ренесансу европског великама и добре људе који су је помогли, већ да треба поздравити и алаве пијавице и паразите у нашим редовима. Изабрао сам најогавнију разгледницу коју сам нашао са сликом неке камене плаже и лошим изфотошопираним натписом Vlora e bukur.
Адресирао сам допис на Дарка Грубора у Хумској 1 и додао:
Пољубите ме баш у моје смежурано и бубуљичаво гробарско дупе! С најдубљим гађењем и с вама никада, Јевреј Хенри Кинаски.
