E moj Saša... pre 56 minuta | mozzartsport.com Kako god da bude završena ujdurma s novim ugovorom Saše Ilića, nepoštovanje i potcenjivanje poslednje autentične legende Partizana ostaće kao loša poruka svima koji bi da se vrate na tu stranu Topčiderskog brda
Veličina slova A A A 614 puta je Saša Ilić oblačio dres Partizana na zvaničnim utakmicama Veličina jednog kluba ne meri se samo brojem osvojenih trofeja, stolica na tribinama ili iznosom na bankovnom računu. Ona se ogleda i u odnosu prema sopstvenim klincima i legendama. Sadašnja uprava Partizana ne ume ni sa jednima ni sa drugima. Mlađe ili ne istrpi na vijugavom putu do prvog tima ili ih prerano gurne u beli svet, a drugima se kiti kao cvećem na reveru dok ih ne strese s ramena onda kada se usude da dignu glas i zatraže ono što im pripada.
Za šest godina šampionske dominacije Humskom je prodefilovao veliki broj bivših igrača, ljudi koji su na terenu ili s trenerske klupe stvarali istoriju i pronosili slavu Parnog valjka. Svi oni su dočekivani s crvenim tepihom i fanfarama, da bi nedugo posle, po istoj matrici, isterivani kroz mala vrata, uz lažne krokodilske suze ili teške reči. Nisu ni svi ti treneri, sportski direktori i fudbaleri bili cvećke, nepogrešivi u svom poslu i za sve u pravu, ali su bez izuzetka bili žrtve lične ilizuje da stvari nisu toliko crne kakvim ih vide oni koji su ih odvraćali od povratka na staru adresu i utopije da će baš oni dobiti mučnu i neravnopravnu bitku s vetrenjačama, u carstvu ljudi koji ne vide dalje od svog nosa i džepa.
Nisu bolje prolazili ni pojedinci s visokim pragom tolerancije, nezainteresovani za davidovsku borbu s Golijatom, jer lud i dobar su rođena braća rođena. Navlačenje s jednim od najobožavanijih kapitena crno-belih
Sašom Ilićem samo je paradigma maćehinskog odnosa Partizanovih čelnika prema ljudima od imena, prezimena i karijera. Pod izgovorom antikriznog kresanja budžeta i opšte seče ugovora, po komunističkoj formuli o jednakosti, predsednik
Dragan Đurić i sportski direktor
Albert Nađ pokušavaju da izdejstvuju pristanak još neprevaziđenog organizatora igre na skoro duplo manju godišnju zaradu!
U srpskoj nemaštini i bedi 120.000 evra nije mala para, reći će oni što praznih stomaka odlaze na spavanje. Ali nije u tome poenta, jer loptaši sa zelenog terena će, ne svojom krivicom, uvek biti plaćeniji od lekara i sudija, na primer. Problem je u nepravdi. Nije normalno da
Saša Ilić – čovek bez čijeg šahovskog razmrdavanja ekipe i sajdžijski preciznih asistencija nema igre, šansi, golova, pobeda i titula, a bez iskustva, autoriteta i pozitivnog duha nema mira u svlačionici – dobija manje od nekih saigrača „dođoša“. Samo zato što su njihovi apetiti veći, a menadžeri veštiji.
Čovek s 12 godina staža u crno-belom dresu, 614 nastupa za Partizan (ima ih više samo čuveni
Momčilo Moca Vukotić), 115 pogodaka za Parni valjak (legendarni
Stjepan Bobek je stao na tri više), devet titula, tri nacionalna kupa i dva učešća u Ligi šampiona s voljenim klubom ne sme da ima tretman kao ostali.
Ne samo zbog starih zasluga. Tridesetšestogodišnji Beograđanin mora da ima status i privilegije superstara i zbog onoga što njegovo prisustvo još uvek znači za svake sezone sve „zeleniji“ tim. Na koga će se ugledati duplo mlađi klinci ako ne na nekoga ko je već kao dvadesetogodišnjak zaslužio kapitensku traku? A pritom 16 kasnije posle trči, bije i uklizava kao da je na početku profesionalnog puta, dok ga protivnici poštuju zbog velikog znanja i gospodstvenih manira u izjavama o rivalima. Ne zaboravite da i Grobari do idolopoklonstva obožavaju njegove inteligentne pasove i skromnost van terena.
Ne može „vrapče“ iz Borče više da izdrži celih 90 minuta u istom ritmu, niti da se odrekne poročnog pušenja i rekreativnog klađenja, ali ni dan-danas ne hvata krivine na treninzima, ne solira na utakmicama, ne krije se u stani-pani situacijama i ne beži od očinske odgovornosti u razvoju naraštaja koji dolaze.
"Kapitenu duplo veći ugovor! Legenda Ilić", poručio je iz Portugala njegov doskorašnji saigrač
Lazar Marković upravi Partizana.
Istoj onoj kojoj
Saša nikada nije kampovao ispred kancelarija zbog neisplaćenih ugovornih rata, plata i premija (a neki jesu...), a ima ih i iz vremena generalnog sekretara
Žarka Zečevića i sportskog direktora
Nenada Bjekovića. Istoj onoj upravi Partizana koja nikada nije morala da strepi da će kapiten simulirati povredu ili kao ranjena zver tražiti svađu u Zemunelu (a neki jesu...) kada mu zakasni uplata. Istoj onoj upravi Partizana kojoj se nikada nije požalio na promenu pozicije u timu i manju minutažu (a neki jesu...). Istoj onoj upravi Partizana kojoj je, zarad mira u kući, prećutao svaki put kada bi bez njegovog znanja pravila saopštenja s
Ilićevim potpisom da bi njima gasila požare u medijima. Istoj onoj upravi Partizana koja je umela da ga gura na crtu nezadovoljnim navijačima, kada prodavci magle iz klupske vrhuške nisu smeli ni svoju senku da zgaze.
Na kraju, istoj onoj upravi Partizana koja ga je prošlog leta držala na probi – kako se u to vreme „dvadesetdvojka“ gorko šalila na svoj račun – cele pripreme dok se nije konačno smilovala da prihvati njegove uslove i produži saradnju i istoj onoj upravi Partizana kojoj su puna usta hvalospeva za kapitena do trenutka kada s reči treba preći na dela.
Kako god da bude završena ujdurma s novim Ilićevim ugovorom, nepoštovanje i potcenjivanje poslednje autentične legende Partizana ostaće kao loša poruka svima koji bi da se vrate na tu stranu Topčiderskog brda.
