Tepić...
Šta reći, paradigma stanja srpske košarke u poslednjoj deceniji. Umislili smo da smo Bogom dani, i odstupili od nekih starih principa, zanemarili jednostavnost košarke i počeli da kombinujemo, pravimo neke univerzalne igrače koji treba da znaju sve, a na kraju ostanu nedorečeni u svemu.
Milenko je kao klinac bio san svakog trenera, fizički odlično građen, tehnički savršeno potkovan, uz to vredan, poslušan, dobrica... Kada ga gledaš na terenu, pomisliš da je sve tako jednostavno, i da će rešenje doći samo od sebe.
Ali ne dolazi. Tepić zna svaku akciju savršeno, i to ne svoje kretnje, nego i igrača na drugim pozicijama. Pravi mali profesor. Problem nastaje kada akcija ne može proći, kada se sruši šablon, kada ne prođe ni plan B, ni plan C. Ostalo je još malo do kraja napada, i plan D je individualno završavanje akcije, igra u izolaciji, ili pik (ali bez roll-a, već sa svojim završavanjem).
Onda nastaje panika, besomučno tabanje lopte u prazno, i na kraju nemoćno hvatanje i završetak driblinga. Sledeći put se uvuče nesigurnost i sledi bežanje u ćošak... Opcija je i bacanje vrućeg krompira saigraču. Ili šut koji usled nedostatka samopouzdanja lomi tablu. Nakon toga je svaki pas nesiguran, svaki šut je cigla, profesor Milenko sada postaje uplašeni đak prvak.
Nijednom nije opsovao na terenu, nijednom se nije uneo u lice protivniku, nijednom nije pustio krik nakon važnog koša... Kada prođe protivnika i krene na koš odrazi se tako da mu glava dođe blizu obruča, ali svejedno ne ide zakucati već polaže loptu iznad koša...
Milenko sve zna, taktički je jedan od najboljih igrača u Evropi, ali je zbog ranog ubacivanja u ozbiljne timske porgrame (mlađe selekcije rep. i Partizan) ostao bez potpune tehničke obuke, i fali mu dosta toga iz bekovskog napadačkog arsenala.
Milenko je i elokventan, načitan, odličan drug, svaka ga majka za zeta želi, ali takve osobine na parketu ga često pretvore u bezmudu pičketinu.
Partizanu će Tepić sada značiti, uostalom, značio bi nam gotovo svaki profesionalni košarkaš iz Srbije (jer Dallo je i dalje ispod tog nivoa), ali mislim da su i najveći optimisti digli ruke od njega u smislu onoga što je trebao postati.
Najveći neiskorišćeni talenat Partizana još od Aleksandra Čubrila.
