Slažem se. Trulo je svuda, izgleda. Jedno opšte truljenje, propadanje i posrtanje.
Baš zato sam posebno osetljiv na kvazi-idole, pseudo-veličine i lažne heroje.
Baš zato žalim što nam fudbal i košarku - dva najpopularnija sporta koja su magnet za 90% omladine, jal u ulozi navijača, jal kao aktivni učesnici - vode ovi likovi.
Baš zato žalim što su nam navijačke tribine postale nekakva
kvazi-svetilišta kojima vladaju "vođe" sa čitavom hijerarhijom koja mnogo više podseća na nekakvu paravojnu organizaciju. A same "vođe" nešto nalik modernoj inkarnaciji harizmatičnog verskog proroka.
A uz ta "kvazi svetilišta" ide i čitav
diskurs koji je zloupotrebio i do kraja iskrivio srpski jezik.
A mladjarija je isuviše nespremna da prozre šljam - i "šljamotinju" koja njima vlada.
Parole vladaju kao da je četresšesta! Po sadržaju isprazne, ali i te kako
upotrebljive! I "lepljive" - u smislu, da ih odmah, superekspreno, prihvate hiljade i hiljade klinaca (i klinceza)
Priznajem da mi se ponekad stomak okrene dok čitam komentare na sportskim vestima (
ne i ovde, bogu hvala!) u kojima se te iste parole obrću i prevrću, kao da je reč o nekakvim dubokoumnim istinama kojih bi trebalo da se svi pridržavamo i iz njih učimo!
Da je reč samo o blentavim i ispraznim parolama, ne bi me se ticalo, veruj mi.
ALI, kad vidim da te iste parole ponavljaju klinci kao papagaji, bez da iko od njih promisli šta je suština tih reči, kad vidim da te parole vode samo još većoj mržnji i dubljoj patologiji - e, to me već
zaboli. I iskreno zabrine.
Ti bi mogao sada najnormalnije da mi kažeš, "ali šta se to tebe tiče?" Ili, "pa šta"?
Zbilja,
pa šta!?
Razmišljao sam, veruj mi, ali ja ne mogu tek tako da otpišem ono što se dogadja u zemlji u kojoj sam rodjen i čijoj kulturi
pripadam. Dobrim delom.
Dakle, ne mogu nikada ostati ravnodušan na zbivanja u Srbiji i(li) "Jugoslaviji".
Propada Srbija?
Žao mi je, ali moram da se uključim nekako.
