Драган Ђурић, с председничком биографијом акцентованом на трофеје за поштовање, за шест и по година у Партизану пет титула и два купа, ушетао је у редакцију Журнала као пресликан из италијанских модних магазина
Намеран је Ђурић био да демантује другу страну медаље о себи, презентовану кроз речи Милоша Вазуре, генералног директора црно-белих: „да је криминалац, творац астрономског дуга, личност способна да превари менаџера Серђија Бертија при трансферу Стефана Савића, те Парном ваљку прети тужба од пола милиона евра”.
Гутљај кафе реда ради, увертира у одбрану базирану и на контрастрелицама, с варирајућим гласом, често подигнутим за октаву:
– Мислили су да ће Партизан полако да пропадне, али са њима на челу то иде рапидно. Зечевић, Ћурковић, Вазура, Вучелић, позади Обућина... Партизан је 13. на табели, изгуби ли од Војводине биће претпоследњи.
Вазурина оптужба да сте криминалац избацила вас је из такта?
– Ја криминалац? Не желим то да коментаришем, у овом друштву се одлично зна ко је какав. Хајде да упоредимо ствари које сам ја радио, које је он. Да ли је криминал када употребљавате службену картицу у приватне сврхе, плаћате рођендане и потрошите на то десет милиона динара? Сматрате да је океј да дође у фудбалски клуб човек који је био писмоноша, курир по Министарству правде, где је имао плату 45 хиљада и напише себи уговор од 220.000 евра?! Је ли нормално да има премију 100 одсто, исто као играчи? Да прода преко десет фудбалера без обештећења? За Лукача смо имали понуду 1.900.000 евра, отишао је за 80.000, Бранко Илић, Волков и Стефан Бабовић пуштени су за џабе, Дринчић за 200.000, а нама нудили два милиона? Нико у Партизану тако није радио. Грешка? Не, можеш да погрешиш једном, не десет пута.
Ви нисте имали сличне „грешке”?
– За својих шест и по година ниједан рачун нисам потписао у ресторану, на службеном путовању. Све сам плаћао личном картицом. Тражили су месецима рачуне које је Драган Ђурић потписивао по кафанама и нису могли да пронађу ниједан. Може ли још који председник Партизана, осим мене, тиме да се похвали? Нема шансе! Ниједну репрезентацију, за бензин... И онда ме тај клинац назива криминалцем, а видите шта је све он радио за годину? Оставили смо му тим са јесењом титулом и седам бодова предности, распродао га је, без обештећења. Зашто је то радио?
Испаде – Милош Вазура је свемоћан, као да поред себе није имао председника, Управни одбор, Радну групу, Привремену управу, неки би рекли и – владаре из сенке?
– Нека каже ако му је неко наредио. Вазура је све потписивао! Хвале се, Лукића су продали супер, за милион и по евра, Шапоњића такође, а ја Митровића продао за пет, плус два милиона! А Шапоњић је исти таленат као и Митровић. Још су га продали у шест рата, ја за Митровића, у три дана уплата.
Случај Андрије Живковића је усталасао Србију, на крају – златни Орлић је отишао у Бенфику, тата Јовица истерао своје (кажу, напунио џеп са шест милиона евра), једино је Партизан остао кратак?
– То знају Вазура и његов ментор... Зашто је Вазура седам дана пред утакмицу са Пољацима седео са Јовицом Живковићем у Небојшиној улици? Сви играчи знају за то... Да ли су у некој комбинацији – не знам.
Све је, пак, кренуло од вас: склапањем уговора са трећом страном?
– Ја нисам учествовао у продаји Живковића.
Како, на уговору стоји и ваш потпис?
– Да, подржао сам то, али су у Барселону на преговоре ишла двојица потпредседника, Миле Јовичић и још један... Када је дошла нова управа остало је још годину и по до истека уговора. Тад му је требало рећи: хоћеш-нећеш, од тога зависи да ли играш. Нису то урадили, очито су били у дослуху са оцем. Да сам ја био ту, потписао би сигурно! Па, зашто га нису продали зимус Бенфики за пет милиона?
