Inace, evo jednog zgodnog teksta koji sumira sta je covek uspeo da uradi za samo 100 dana.
100 dana Vlade
U jeku opšte apatije zvezdaškog naroda, frustriranog izgubljenom duplom krunom u svega nekoliko nedelja porazima od ljutog rivala, tog 5. juna na stadionu Crvene zvezde kao novi trener našeg kluba predstavljen je Vladan Milojević.
Govorilo se o Matjažu Keku, Benitu Karboneu, ostanku Boška Đurovskog… Ipak, vruć krompir bačen je u ruke nekadašnjem fudbaleru našeg kluba i uspešnom treneru mlađih kategorija. U tom trenutku, taj krompir je bio toliko vreo da ga je bilo gotovo nemoguće držati u rukama.
O prilično nezainteresovanim i „zasićenim“ strancima već se javno govorilo kao o igračima koji su na izlaznim vratima. Boaćiju je isticala pozajmica, a Kanga više puta dokazao da je tempirana bomba, koja je uz to punu godinu nosila teret isključenja protiv Ludogoreca oko vrata. Donalda je u drugoj sezoni praktično bilo nemoguće motivisati, dok Le Taleka navijači nisu želeli da gledaju i treću sezonu zaredom u Zvezdi, nakon veoma loših partija. Ruiz je došao kao veliko pojačanje, ali ga je zadesila sudbina Moučea i Fibela, pa je bilo pitanje dana kada će naći novi klub. Frimpong je nakon solidnog početka mandata u crveno-belom bio potpuno indisponiran u finišu sezone, u tandemu sa Anđelkovićem. Napad su predvodili „teškaši“ sa, objektivno gledano, nedovoljnim znanjem za boravak na Marakani: Vujaklija, Orlandić i Sikimić. Neki igrači su kod Miodraga Božovića potpuno zaboravljeni i nestali sa fudbalske mape, poput Slavoljuba Srnića, Damira Kahrimana, Andrije Lukovića, Stefana Milošević, Stefana Ilića… Milić i Pavkov nisu pokazali zašto su u januaru zaslužili poziv na Marakanu. Što se tiče Aleksandra Lukovića, i klub i navijači i sam igrač shvatili su da je vreme za rastanak. Njegovom saigraču iz poslednje linije, Marku Petkoviću, istekao je ugovor, dok je isti slučaj bio i sa pozajmicom Marka Poletanovića. Od igrača na koje se moglo računati (Plavšić, Ristić, Manojlović, Adžić, Račić) neki su bili viđeni kao potencijalni izvor zarade za klub, opterećen dugovima, a neki još uvek mladi da bi postali nosioci igre.
Ovakvo stanje u svlačionici (i atmosfera) bilo je ogroman problem. Na njega se nadovezao još jedan. Kroz svega tri nedelje trebalo je započeti kvalifikacije za Ligu Evrope. Za to vreme, trebalo je formirati ekipu, odraditi prvi deo priprema, uigrati i pripremiti bar 18 igrača kadrih da prođu prvu rundu kvalifikacija. Za ekipu koja je ostala bez dva trofeja nepunih mesec dana ranije i kojoj je bio potreban potpuni remont, ovo je izgledalo kao nemoguća misija. Moralo se prionuti na ozbiljan rad. Pre konstituisanja igračkog kadra, Milojević je formirao stručni štab, na čelu sa Milanom Kosanovićem i Vladom Jankovićem, te kondicionim trenerom Mihajlom Batom Radulovićem. Za početak, Zvezda je ponovo imala stručnjaka koji će biti zadužen za fizičku pripremljenost igrača…
Da kvalitet sam po sebi ne mora garantovati rezultat dokazala nam je ne tako davna sezona 2008/09. u kojoj je Zvezdin tim bio prepun skupo plaćenih stranaca, iskusnih povratnika u domaći fudbal i kvalitetnih igrača iz nacionalnog prvenstva. Koroman, Tomović, Pejčinović, Ninkov, Kleo, Parker, Milijaš, Oumaru, Lazetić i ekipa neospornog kvaliteta završili su prvenstvo sa rekordnim zaostatkom u odnosu na večitog rivala i na trećem mestu na tabeli. S druge strane, dešavalo se da nedostatak kvaliteta nadomeste ozbiljan rad, pristup, posvećenost i želja.
Kombinacija ta dva principa deluje kao garant uspeha…
BEZ VELIKIH REČI…
Za razliku od uobičajenih konferencija za štampu tog tipa, Vladan Milojević nije se razbacivao laskanjima Crvenoj zvezdi, floskulama o ostvarenju snova i obećanjima bez previše pokrića. Bio je skroman, kratak, ali vrlo jasan i konkretan.
„Ovo nije vreme za velike priče i obećanja, nego za veliki rad. Nadam se da ćete po nekim mojim potezima prepoznati da Zvezda kreće u boljem pravcu. Jako sam svestan da jedino čega nemam, to je vreme. Vreme u fudbalu ne postoji. Treba da se organizujemo i prionemo na rad bez velikih obećanja. Uvek sam više voleo nešto da napravim, pa da onda kažem ‘hop’. Jedino što mogu da obećam je da ćemo uraditi sve što je do nas.“
Obećavao nije ništa, na rad je sa svojom ekipom i saradnicima prionuo od prvog trenutka, a veoma brzo viđen je u mnogo čemu pečat šefa struke. Vremena svakako nije imao, pa su brojne improvizacije nauštrb lepote i u cilju rezultata učinile da mnogi pomisle da ni Milojević nije doneo ništa novo. Ipak, nedugo zatim, mogao je da kaže: „Hop!“ Uradio je za nekoliko nedelja ono što Zvezdi godinama unazad nije polazilo za nogom. Iz ove perspektive, sve je izgledalo lako, jednostavno, dominantno, ubedljivo… U suštini – potpuno drugačije.
PRVI KORAK
Prva utakmica došla je verovatno prebrzo. Sem Zvezdine dece, povratnika, Savića i Stojkovića, klub je na neverovatan način uspeo da zadrži Ričmonda Boaćija, dovede Gobeljića iz Napretka i posle velike pompe angažuje Brazilca Rikardinja, prema najavama najveće pojačanje Zvezde ovog leta. Klub su napustili i Ristić i Plavšić. To su bile i raspoložive snage za dvomeč protiv Florijane. Boaći je golovima ulio samopouzdanje, ali je već revanš učinio da isto splasne. Kanga se nije pojavljivao, Donald je otišao u Tursku „da dogovori uslove sa novim klubom“, Rikardinjo je samo nagovestio da „zna fudbala“, ali ništa naročito konkretno nije pokazao. U takvim okolnostima, Zvezda je primila na Malti tri gola. Jedina pozitivna stvar bila je eliminacija Maltežana i dodatno vreme za uigravanje i nove igrače, koji su bili neophodni.
OSOVINA STOJKOVIĆ – SRNIĆ
U teškoj situaciji, Milojević je morao da se prilagodi okolnostima i u hodu rešava nagomilane probleme. Oslonio se na osovinu koju je poznavao u dušu: Srnić – Stojković, svoje fudbalske sinove, koje je stvarao kao trener omladinaca Zvezde i konačno stvorio kao šef struke Čukaričkog. Zvezdina deca, silno motivisana, prvi da dokaže da je prethodne sezone nepravedno skrajnut, a drugi da je mnogo ranije morao dobiti šansu u svom klubu, vukla su voz koji je već izvesno vreme bio pred iskakanjem iz šina. Mašinovođa je formirao lokomotivu na desnoj strani koja je uspevala da manevriše i uz pomoć Boaćija održi kompoziciju čitavom. Ipak, za povratak na kolosek bilo je potrebno još mnogo toga…
FAKTOR JOVIČIĆ
Nakon Malte, Zvezdu je put odveo u Kazahstan. Mnogi to danas neće priznati, ali među navijačima su već krenule strepnje. Da li je sećanje na Kairat još uvek bilo sveže ili je majska apatija i dalje bila aktuelna, pitanje je, ali, u optimizmu, koji je kod zvezdaša često bio i nesrazmeran realnosti, ovoga puta više je bilo stidljivosti nego samouverenosti i sigurnosti, koja je umela da ode i do gordosti. Ipak, već 180 minuta protiv Irtiša ulilo je novu dozu nade i samopouzdanja. Nije to bilo ništa spektakularno, ali i remi sa datim golom u gostima i rutinskih 2:0 u Beogradu doneli su obrise Milojevićevog rada sa ekipom. Donald se neobavljena posla vratio iz Turske, Boaći je nastavio golgetersku seriju, Le Talek vraćen u poslednju liniju, dok se Kanga… pojavio. Novo lice bio je Branko Jovičić, momak koji je za svega tri sata fudbala (ali prevashodno onih sat i po na Marakani) uneo novu energiju i disciplinu u ekipu, projektujući sebe neformalno u vođu i srce ekipe, koja će zahvaljujući ovom momku promeniti mentalitet i filozofiju i početi da visokim presingom, sjajnim kretanjima bez lopte i pametnim trčanjem do granica izdržljivosti melje sve protivnike u to vreme. Za revanš je pristigao i Aleksandar Pešić, polako su odlazili igrači za koje nije bilo mesta i kostur ekipe korak po korak je formiran. Trio na sredini Jovičić – Donald – Kanga delovao je sigurno, kao i trojka Stojković – Savić – Le Talek u poslednjoj liniji, uz Anđelkovića, koji je ostavljao srce na terenu, ali i dosta grešio. Rikardinjo je bio anemičan i nekonstantan, dok je Srnić igrao sve bolje i već bio u zavidnoj formi. Boaći je nastavio sa golovima, tamo gde je stao prethodne sezone. Manojlović se nalazio na izlaznim vratima.
Utisak je bio da su Zvezdi u tom trenutku bili potrebni golman i levi bek. Žreb je doneo velikog protivnika u trećem kolu kvalifikacija, prašku Spartu, ali je samopouzdanje u ekipi i među navijačima raslo.
U domaćoj javnosti, Sparta je predstavljena, u najmanju ruku, kao jak premijerligaš, koji bi kvalifikacije za Ligu Evrope trebalo bez problema da „pregazi“ nakon 15 dana priprema i tek onda se posveti takmičenju. Za mnoge koji Čehe nisu gledali, već sudili samo na osnovu decibela koje je izazivala zvučnost pojačanja angažovanih proteklog leta, treći korak ka grupi evropskog takmičenja za Zvezdu je bio nemoguća misija.
Za kratko vreme, Milojević je na treninzima imao četiri nova igrača. Milan Borjan, iskusni golman, zamenio je Manojlovića, dok je njegov imenjak Rodić, koji je prerano otišao u Zenit, došao iz Rusije, ne bi li probao da kroz veliki klub i evro-utakmice ponovo ostvari jak inostrani angažman. Srđan Babić, stigao je iz Španije, u pokušaju da oživi karijeru, koja je prerano ušla u fazu stagnacije. Nemanja Radonjić je doveden kao veliki rizik sportskog sektora. Burna prošlost, iako ima samo 21 godinu, nije ulivala sigurnost. Međutim, poznajući njegov talenat, mnogi su se nadali da bi ovaj momak konačno mogao fudbal da stavi na prvo mesto i počne da formira svoj pravi fudbalski put.
Činilo se da je tim polako formiran. Milojević je dva Milana od prvog minuta poslao na megdan Sparti, dok je Radonjić dobio šansu u drugo delu utakmice. Svi su bili sjajni. Ono što je ovaj meč iznedrio, usled izostanka Srnića zbog kartona, jeste neki novi Nemanja Milić. Bila je to prva u nizu sjajnih partija novog čoveka zadatka i ratnika Vladana Milojevića, a ujedno i poslednja utakmica u tom periodu za ponovo slabog Rikardinja. Nakon manje od 20 000 ljudi protiv Florijane, te nešto više navijače u meču protiv Irtiša, duel sa ekipom iz Praga došlo je da isprati preko 30 000 ljudi, a to je bio ozbiljan pomak. Odavno Zvezda tako nije otvorila utakmicu u Evropi. Visok presing, konstantan pritisak na poslednju odbranu Sparte i fudbalska drskost, pa majstorstvo preporođenog Kange doneli su crveno-belima veliki trijumf. Stramaćoni na klupi, Kadlec, Lafata, pa za revanš najavljeni Rosicki i ostala skupo plaćena pojačanja ostali su bez ikakve šanse. Zvezda je u Pragu novim trijumfom samo potvrdila da čitavo ovo leto nije bilo slučajno i da se konačno ozbiljno radi.
„UTAKMICE DECENIJE“
Uporedo sa trijumfima u Evropi, Zvezda je lagano rušila sve protivnike u prvenstvu. Ipak, jedan momenat sledio je sve koji su na bilo koji način učestvovali u utakmici Zvezda – Čukarički. Krvnički start Drinčića i povreda Branka Jovičića, za koju je, prema prvim prognozama, potrebno nekoliko meseci oporavka, ulila je strah među navijače i ozbiljno zabrinula stručni štab. Milojević, Janković, Kosanović… morali su da pronađu alternativu. Pokušaj dovođenja novog igrača nije uspeo, a žreb je doneo snažni ruski Krasnodar kao poslednju prepreku u borbi za jesen u Ligi Evrope. Tih dana, ustalilo se mišljenje da Zvezda ima drastično manje šansi za prolazak nego pre Jovičićeve povrede.
Zvezda je iz Rusije, kada se sve okolnosti uzmu u obzir, donela povoljan rezultat. Pored toga, stručni štab je i definitivno shvatio da Babić još uvek nije spreman za najveće izazove, kao i da Le Talek više ne sme igrati u veznom redu. Radonjić je nagovestio potencijal, a Pešić, nakon golova u prvenstvu, uspeo da pogodi i u Evropi i na neki način anulira sjajnu partiju Mihaila Ristića. U revanšu, pred više od 50 000 ljudi na Marakani, Zvezda je trenucima inspiracije Radonjića i Kange došla na korak od onoga što se čekalo deset godina. Nemački sudija pokušao je skandaloznim odlukama to da spreči, ali mu nije pošlo za rukom.
Zvezda je u Ligi Evrope nakon 10 godina!
Ako je dvomeč protiv Sparte bio diplomski, onda je onaj protiv Krasnodara predstavljao doktorski rad Vladana Milojevića…
Poslednji duel u ovom ciklusu utakmica bio je večiti derbi, u kojem je gost na Marakanu došao po bod i uspeo u svojoj nameri. Zvezdinu želju za pobedom zaustavili su prečka i golman gostiju. Usledila je toliko čekana pauza, a potom nova pobeda u prvenstvu, sa kombinovanim timom, pa pripreme za Ligu Evrope.
STO DANA VLADE
Danas, Vlada(n) Milojević može da bude ponosan i zadovoljan učinjenim, kada se osvrne na prvih sto dana boravka u Crvenoj zvezdi. Napravimo li statistički presek, on bi izgledao ovako:
15 utakmica
11 pobeda
3 remija
1 poraz
Uz to, prvo mesto na tabeli domaćeg prvenstva, pet pobeda u Evropi i plasman u grupnu fazu takmičenja. Ipak, ona druga strana analize znatno je značajnija.
U Vladanu Milojeviću, klub je dobio trenera koji sa svojim stručnim štabom fanatično priprema svaku narednu utakmicu, što se primećuje i na terenu. Nema više onih banalnih taktičkih grešaka koje umeju skupo da koštaju. Sve vrline i mane protivnika detaljno se analiziraju i maksimalno koriste, o čemu svedoče i rezultati. Milojević je protiv Krasnodara, pre svega, pokazao da ume da se prilagodi protivniku i situaciji na terenu. Uvođenje Pešića kao drugog napadača u Rusiji, na 3:1 za domaće, u jeku njihove inicijative, ali i zamena Rikardinja Gobeljićem na Malti u finišu, govore da je Milojević znao šta želi i da ga je u tim trenucima interesovao isključivo rezultat. Odsustvo ziheraškog pristupa, konstantan pritisak na rivala (u skladu sa fizičkim stanjem igrača), sjajna fizička pripremljenost ekipe, koja donosi i mogućnost mnogo trčanja i presinga, te ofanzivna filozofija, samo su neke od stvari kojima su navijači posebno zadovoljni.
Za razliku od nekih prethodnih trenera, Vladan Milojević ume da sastavom, formacijom i taktikom iznenadi, ne samo protivnika, već i svoje igrače i navijače. Ko bi, uostalom, očekivao da Srnić, koji tri meseca ranije nije pored Ruiza imao mesto ni na svojoj poziciji, dobije zadatak da dejstvuje u centralnom delu veznog reda, u utakmici koju klub čeka punu deceniju? Ko se mogao nadati da će Frimpong, nakon nekoliko nedelja „izolacije“, tokom koje je bio četvrti izbor na poziciji štopera, zaigrati u istoj toj utakmici i impresionirati? U istom tom duelu, kada je Radonjić morao van igre, Milojević nije poslao na teren štopera Babića, kako bi čuvao 2:0, već drugog napadača, Pešića.
Da je kojim slučajem neki od onih slobodnih udarca na 2:1 završio iza Borjanovih leđa, a Zvezda bila eliminisana, budite sigurni da na konferenciji za medije ne bi govorio o sudijama ili platama igrača Krasnodara. Kao što ni nakon povrede Jovičića ni jednom jedinom rečenicom nije unapred pripremao alibi i opravdanje za eventualni neuspeh, nakon povrede srca nove ekipe i nedovođenja adekvatne zamene, već prionuo na posao i iznašao genijalno rešenje i sa dva desna krila u postavi oživeo poziciju klasične desne polutke i slomio levu stranu Rusa.
Kvalitet sam po sebi ne mora garantovati rezultat. S druge strane, dešavalo se da nedostatak kvaliteta nadomeste ozbiljan rad, pristup, posvećenost i želja. Kombinacija ta dva principa deluje kao garant uspeha.
Čini se da u poslednjih desetak godina Zvezda nije bila bliža sintezi ovog dvoga. U poslednjoj šampionskoj sezoni, 2015/16, veliki uticaj na dobre rezultate imala je atmosfera u svlačionici. Zvezdina deca: Jović, Grujić, Jovanović, Ristić, Srnić te Rajković, Plavšić i uz njih Rendulić, Gavrić, Pavićević, pomogli su adaptaciju stranaca i „držali svlačionicu“. Tako je bilo i u sezoni u kojoj su u klubu bili Ninković, Milijaš, Mrđa, Mijailović, Pečnik, Bajković… Prethodne sezone, ovaj faktor je izostao. Ove – on je opet tu.
Stojković, Savić, Srnić, u prvom redu, pa Radonjić, iskusni Milijaš, Anđelković, ali i stranci, na čelu sa Boaćijem i kapitenom Donaldom zaduženi su za dobru atmosferu i odnose među igračima, ali i recepciju novih igrača. Veliku ulogu ima i stručni štab. Prosto neverovatno deluje činjenica da je buntovni Kanga iz prošle, ali i s početka ove sezone (pitajte za „doživljaje“ sa njim pred Kazahstan), postao igrač koji leti na obe strane terena, igra motivisanije nego ikad, a umesto drskosti i prgavosti razdvaja igrače na terenu kada dođe do sukoba (čitaj: Savić – Smolov). Indisponirani Donald, koji je praktično dogovorio sve sa Turcima početkom jula dobio je kapitensku traku i predstavlja vođu na terenu u svakom smislu te reči.
Stojković, Savić, Srnić, Milić verovatno bi želeli što pre da zaborave prethodnu sezonu, u kojoj se nisu proslavili. Uz veliko strpljenje i rad, svaki od njih postao je neizostavan šraf Milojevićeve mašinerije. Šta reći za Rikardinja? Iskustva i prošlosti iz sličnih situacija naučila su nas da bi Brazilac do sada verovatno bio na izlaznim vratima, sudeći po njegovim partijama. Edson, Mouče, Fibel su najsvežiji primer. Ipak, i posle nekoliko zaista loših partija, iako je sklonjen sa terana, ovaj ofanzivac nije zaboravljen. Sa njim je rađeno na treninzima, dobijao je priliku na prijateljskim utakmicama, a potom i vraćen na teren u zvaničnom meču. Odgovorio je odličnom partijom i golom. Mnogo je lakše i više očekivano bilo da već u avgustu bude otpisan.
Kada je došao nije obećavao mnogo, a posebno je autentična bila rečenica: „Lako je pričati odmah po dolasku, a mnogo je teže da o tebi pričaju lepo jednog dana kad odeš.“
Na taj način je Milojević valjda sebi i svojim saradnicima postavio jasan cilj, do kojeg se kod publike kakva je Zvezdina teško dolazi. Poštovanje, a posebno skandiranje i bezrezervnu podršku zvezdaša mnogi nisu uspeli da zasluže i pored sasvim korektnih rezultata. Milojević, Janković, Kosanović, Radulović i ostali članovi stručnog štaba na dobrom su putu. Za početak, ostvarili su ono što niko u njihovoj ulozi nije u proteklih deset godina – doneli Zvezdi i njenim navijačima jesen u Evropi.
Sintagmu „sto dana Vlade“ možete posmatrati kao rezime rada gospodina Vlade Milojevića i njegove Vlade sa klupe koju predvodi kao svojevrsni Predsednik i za koju kaže i sam da ga prati kao prvog među jednakima i gotovo da želi da se o celoj ekipi iz stručnog štaba priča kao o jednom čoveku, bez isticanja pojedinačnih zasluga.
Ako bi sudio prema prvih sto dana svog mandata u klubu, Vladan Milojević bi mogao da kaže ono ‘hop’, koje je figurativno istakao kao cilj prvog dana. Poznajući šefa struke i njegove saradnike, makar na osnovu samo prethodna tri meseca, jasno je da ih do sada učinjeno neće zadovoljiti. Kao što pre Florijane nije obećavan ni drugi krug kvalifikacija, a pre Sparte plej-of ili ulazak u grupe, tako ni posle Krasnodara i žreba za grupnu fazu nije obećano ništa unapred.
Ova grupa ljudi koja trenutno vodi Zvezdu sa klupe opredelila se za rad umesto reči, za teren umesto konferencija za medije i intervjua, za koncizna objašnjenja svojih postupaka i principa rada umesto pošalica i skečeva, za kritiku i analizu umesto alibija. Mogli su i za ono drugo. Ali onda valjda ne bi ulivali toliko poverenja i nade poslovično nepoverljivoj, zahtevnoj i neretko razmaženoj i gruboj Zvezdinoj publici. Zbog toga su nakon samo sto dana rada i 15 odigranih utakmica uspeli da poberu simpatije i zarade podršku zvezdaša.
