Ranko Žeravica o Nebojši Popoviću:
„Može da se kaže da je Nebojša Popović otac jugoslovenske košarke. Svi mi – Bora Stanković, Aca Nikolić, Mija Stefanović i mnogi drugi – proizišli smo iz njegove škole. Gledali smo njegove treninge, razgovarali o njegovim treninzima, kopirali ga, a on je već tada sarađivao sa stranim trenerima. Imao je najbolje informacije o svetskoj košarci. Držao je najbolje treninge i uvodio najbolju organizaciju u klub i zato je Crvena zvezda postigla sve te uspehe. Sprovodio je čvrstu disciplinu i imao profesionalni odnos prema treninzima. Tako smo svi mi bili prinuđeni da ga sledimo, jer nismo imali drugi izbor.
Crvena zvezda je dugo važila za avangardu, zato što je imala njega. Pored ostalog, prvi je iz naše zemlje video Globtroterse iz Harlema. Na predlog Vladimira Dedijera, tadašnjeg šefa Direkcije za informacije, otišao je u Pariz da gleda Gusa Tatuma i njegovu neobičnu družinu. Imao je običaj da posle svakog puta prenese igračima i trenerima sve ono važno što je video. I mada je Crvena zvezda bila prioritet, držao je seminare i kurseve po celoj zemlji.
Stvarao je jaku Crvenu zvezdu onako kako to danas rade vrhunski treneri-menadžeri. Prvi „veliki transferi" u našoj košarci vezuju se za njega, jer je od 1946. do 1948 uspeo da dovede na Kalemegdan Milorada Sokolovića Sokola (Metalac), Ladislava Demšara (Eđšeg) i Tulija Roklicera (Zadar), koji će mu biti prijatelji do groba. Obično, kad neko dođe sa strane, dok se ne snađe, spava i jede kod Nebojše. Josip Đerđa smatra da bi tadašnja Crvena zvezda, da je postojao Kup šampiona, igrala značajnu ulogu:
„Nebojša je uspeo da okupi najbolje igrače i da s njima bude deset godina neprikosnoven u Jugoslaviji. Taj Zvezdin sastav mogao je da se nosi s najboljim ekipama u Evropi, što je i pokazivao na jakim letnjim turnirima u inostranstvu."
На данашњи дан 1923. године рођен је Небојша Поповић, један од оснивача кошаркашке секције Црвене звезде, њен дугогодишњи тренер и играч. Био је власник чланске карте Црвене звезде са бројем 1.
Од оснивања клуба па све до 1951. године био је и играч и тренер, а истовремено и тренер женске кошаркашке секције. Са Звездом је као тренер и играч освојио десет титула, а са женском секцијом још 7. Поред тога био је репрезентативац као и тренер националног тима. Бора Станковић је касније рекао да је Небојша Поповић „био покретач свега, да је својим ентузијазмом и енергијом све вукао напред, организујући такмичења, доводећи стране тренере, одржавајући сталне контакте са свима који би могли да пренесу нека искуства о модерној кошарци““. И након престанка играчке каријере био је активан у кошаркашким организацијама. Био је и генерални секретар Југословенског олимпијског комитета, члан техничке комисије ФИБА током 35 година, председник комисије ФИБА за међународна такмичења, председник кошаркашког савеза Београда, председник кошаркашког савеза Србије од и председник кошаркашког савеза Југославије од 1985. до 1987. године. Многи су га и копирали, јер је представљао праву кошаркашку авангарду, био је прави визионар и како је Ранко Жеравица рекао „родоначелник наше кошарке“. Поред тога био је главни и одговорни уредник Југословенске радио-телевизије. Више од четири деценије радио је као дописник из Београда за италијански спортски дневник Газета дело Спорт. Умро је 2001. године у Београду
Добитник је многих признања и награда. Носилац је Фибиног Ордена части а постхумно је изабран у ФИБА кућу славних 2007. године. Био је власник чланксе карте Црвене звезде са бројем један. Његову љубав према Звезди најбоље описује чињеница да је својој ћерки дао име Звездана. Она је на годишњици комеморације свога оца изјавила:
„На ту чланску карту је био веома поносан а она је, по мени, суштина свега што је радио, јер у много чему је био први. Све је у његовом животу било у функцији будућности и визије. Увек је јасно видео дворце и путеве тамо где још други нису прокрчили терен. Звезда је до краја остала његова највећа љубав. За мене је он, без дилеме, увек био број 1, по тој невероватној упорности да се бори за нешто што мисли да је битно. У много чему је наилазио на отпор других, али га то није омело. И увођење плеј-офа је била борба јер су против тога били многи у Југославији. Можда на први поглед није изгледао као неко ко је модеран, али је увек био авангарда. То ипак нису исте ствари.“
