Dobro, sada kad se malo stišala sva ta euforija i fertutma oko plasmana u LŠ i žreba, da malo saberemo utiske. Kao prvo i osnovno, plasman u elitu nakon 26 godina govori sve sam za sebe. Da je bilo lako, nije. Svi pričaju da je RBS-u ovo bio jedanaesti pokušaj, ali mnogi zaboravljaju da je nama šesti. I dok su Milan, PSV ili Bajer Leverkuzen bili sa druge planete, itekako realne šanse smo imali protiv Glazgov Rendžersa i, pogotovo, Dinamo Kijeva. Da ne govorim da smo tada raspolagali neuporedivo jačim igračima nego danas. Ali, nije htelo. I ma koliko verovao u ove momke, priznajem da sam bio veoma skeptičan kada smo izvukli Salcburg. I ma koliko Zvezda bila veći klub od Austrijanaca, ipak su oni neuporedivo bogatiji a mi smo sirotinja i gologuzija. Uostalom, fudbal baš zato i jeste lep. Veliki će uvek naći načina da zajebu male, ali nema ništa slađe kada "mali" (ponavljam, u finansijskom smislu) zajebe "velikog". A to se s vremena na vreme ipak dogodi. Zaista je nestvarno sa kakvim igračima smo mi ušli u LŠ (da ne bude zabune, svaka čast svakome od njih). Ako gledamo realno, većina tima su igrači koji nisu uspeli u evropskim ligama srednjeg i nižeg kvaliteta. Fenomenalni Borjan je do prošle godine bio rezerva u Bugarskoj. Rodić se povlačio po manje bitnim ruskim ekipama. Savić je bio rezerva u Bordou, pa u Drezdenu, pa nije uspeo da se nametne čak ni u Moldaviji. Žule Stojković je bio rezerva u Cvajti. Degenek ne znam tačno ni gde je igrao. Krstičić skoro dve godine nije šutnuo loptu u malenom Alavesu. Jovičić je isto valjda tumarao po nekakvim ruskim pripizdinama. Radonjić se dve godine nije ni bavio fudbalom već viskijem. Ben je bio rezerva u Grčkoj. Simić je polusezonu proveo u Zemunu, a prethodno gde god da je bio nije apsolutno ništa uradio. Ebesilija su doveli sa Kipra. Kafua iz Francuske gde takođe nije igrao. Stojiljković nije pipnuo loptu godinu dana te ga je Braga rado dala na pozajmicu. Pavkov je igrao u Nišu. Plus još gomila što balavaca što propalih superliga talenata tipa Jovančić, Meleg, Gobeljić i ostali...
I tu negde dolazimo do suštine. Od takvog jednog kvalitativno-iskustveno-generacijskog miš-maša neujednačenog ni po jednom kriterijumu napravljen je tim koji je u najvažnijoj utakmici u poslednjih deset godina izbacio četvorostruko vrednije igrače. I naravno da se slažem da je Salcburg bio bolji - naročito su mi se u prvom poluvremenu vraćao horor film iz Sasuola - ali se mrtvi broje na kraju. Dali smo dva gola za 77 sekundi! Vrhunski. Najveće zasluge za sve to idu na račun jednog čoveka. Koji je morao da krpi rupe. Kome je falio makar jedan kvalitetan igrač u svakoj liniji. Kome su prodali kostur prošlogodišnjeg tima a doveli manje kvalitetne igrače. Kojeg zajebavaju za napadača sve do septembra pa mora da se vadi kako zna i ume sa Milićem, potpuno nespremnim i ispovređivanim Stojiljkovićem ili čak i Srnićem. Koji ćuti i radi. Koji ne obećava ništa ali ređa uspeh sa uspehom. Koji na zapuštenu Marakanu dovodi najveće evropske klubove. Koji gubi tako retko da se porazi u poslednjih godinu dana mogu prebrojati na prste jedne ruke. Koji se zove Vladan Milojević i koji je što se mene tiče od srede u 23h ravnopravan član Zvezdinog trenerskog Panteona, uz Miljana Miljanića, Gojka Zeca, Branka Stankovića, Slavoljuba Muslina i - naravno - Ljupka Petrovića.
Svaka čast. Sada ćemo da se opustimo i uživamo u velikim utakmicama koje nam predstoje ove jeseni. A u nekom ludačkom scenariju i proleća.
