Полицајац куршумима угасио живот Звездиног фудбалера
04 фебруар, 2020. Sportski žurnal
Душан Маравић чува вечну успомену на саиграча и друга из Звезде и репрезентације Владимира Дурковића
За шест година (1958-1964) колико је Душан-Дуда Маравић, као голгетер убојитог шута, провео у Звездином дресу под командом тренера Мише Павића, три пута је био шампион Југославије и једном освајач купа. Уз то, популарни Дуда, био је у дресу националне селекције кад је репрезентација Југославије, 1960. године, на Олимпијади у Италији, освојила златну медаљу.
Кад Маравић, међутим, данас говори о својим највећим играчким радостима, разговор се, готово увек, сведе на причу о искреном и чврстом пријатељовању са незамењивим беком Црвене звезде и репрезентације, Владимиром Дурковићем, са којим је барабар ковао поменуте трофеје.
Заједнички стан, заувек
Собичак у Банијској улици трајно је везао двојицу звездаша, па су и на турнејама и утакмицама ван Београда Дуре и Дуда увек били цимери у хотелским собама.
- У том нашем ,,заједничком стану" ми је Дуре, не знам зашто, наденуо име - Бале. Постали смо као браћа, разумели један другог у свакој ситуацији, делили спортска, студентска и животна искушења... Био је бескрајно паметан, лепо васпитан, али и изузетно осетљива душа. Фудбалу је био посвећен без остатка, много је полагао на опоравак од утакмица и тренинга, увек кад спава соба мора бити замрачена и без буке. Као играч који се већ усталио у првом тиму Звезде, али и репрезентацији, снажно је утицао на мене да смањим импресију и одушевљење ситуацијом у којој сам се, као момчић из унутрашњости нашао, кад, на пример, тренингу на помоћном, шљакастом терену, присуствује и по две-три хиљаде гледалаца, будући да су ту били и репрезентативци Костић, Беара, Кривокућа, Владица Поповић, Крца Томић, Шекуларац, Стипић, Топлак...
Све је, међутим, напрасно постало само тужна успомена, јер је незаборавни Дуре, као фудбалер Сиона, под неразјашњеним околностима, на хауби свог аутомобила, изгубио живот од куршума бахатог и пијаног швајцарског полицајца, 22. јуна 1972.
- Живо се сећам сваког детаља мог боравка у Звезди и дружења са Дуретом - отвара делић свог звездашког албума Дуда Маравић. - Кад сам 1. јула 1958. у сандалама без чарапа и половним коферчетом из суботичког Спартака кренуо београдском Балканском улицом ка Коларчевој 3, где су тада биле Звездине канцеларије, дочекали су ме секретарица Дара Зец и ,,спољни" момак Кине са Лиона. Већ тада легендарни Слободан Ћосић, одмах је рекао Кинету да ме ,,спроведе" до коначишта у Банијској 9, у непосредни комшилук чувеног ресторана ,,Трандафиловић", где ме чека ,,соба у приземљу са два кревета". Лаконски је Ћосић додао: ,,Један кревет је твој, други Дурковићев". Ја са Дурковићем?! Био сам импресиониран и готово ошамућен, па ми није ни било тешко да се са Кинетом, по јулском асфалту, упутим пешице од Теразија до Чубуре. Али, ко је марио, Звезда је то, па још бити цимер са фудбалским идолом Дурковићем!
Дурковић је, две године раније, из крушевачког Напретка стигао у Звезду на директну препоруку тренера Мише Павића. Занимљиво да је Дурковић у Звезду стигао као навални играч. На позицију десног бека, на којој је као репрезентативац Југославије одиграо педесет утакмица (од тога у тандему са Јусуфијем чак 37), Дурковић је повучен пре доласка Маравића, чиме је убојитом стрелцу из Суботице, тренер Павић пружио шансу у навали. О времену и околностима у друштву и Звезди тога доба, можда најбоље сведочи чињеница да, иако је већ увелико био узданица црвено-белих и репрезентације, Дурковић је неколико година живео у подстанарској соби.
- У том скученом собичку са два скромна кревета - наставља монолог Маравић. - Имали смо бар засебно купатило. Дуре и ја смо у собици углавном проводили слободно време, ту се често и хранили, јер цене у околним ресторанчићима нису нам баш увек биле повољне. Али, зато је у комшилуку била Каленићева пијаца... Ту смо били цимери готово годину дана када нас је Звезда ,,скућила". Ја сам добио станчић налик голубарнику у Благоја Паровића на Бановом Брду, у који се после мог одласка у иностранство уселила млада Звездина нада, Драган Џајић - памти Маравић.
Сећа се Дуда да је тадашњи председник клуба Душан Благојевић, можда и под утицајем све присутнијег, либералног др Аце Обрадовића, на припремама у Херцег Новом, дозвољавао играчима да у хотелу ,,Бока" бораве са лепшим половинама, чему је аминовао и иначе строги тренер Павић.
- Већ у првој години мог боравка у Звезди, кренули смо на турнеју по Америци која је стидљиво покушавала да ,,увезе" фудбал, у чему су истакнуту улогу имали др Обрадовић и Ден Тана. У њујоршком хотелу био сам, такође, цимер са Дуретом. Сећам се да смо за месец дана боравка у Америци добили по сто долара. Уморни од пута нисмо ни приметили кад су нас лопови опљачкали, пошто су претходно собу попрскали некаквим спрејом. Био сам очајан, али Дуретова сугестивност и толеранција, потискују сваки бес и ја сам заборавио на скромне девизне дневнице.
Маравић је о року завршио студије економије, па је уз специјалну дозволу ФСЈ, већ у 25. години могао у иностранство. Дурковић је, међутим, као апсолвент права, морао у Звезди да одигра још две сезоне, како би достигао старосну границу од 28 година, када је, по прописима и он испунио услов за инострани ангажман.
- Отишао сам у париски Расинг, који је био познат по истоименом, чувеном међународном турниру. Није ми се, међутим, дало да у Расингу заиграм са легендом Милошем Милутиновићем, који је, пошто је клуб испао у другу лигу, узео исписницу. А Дуре се, после године проведене у тада безличној Борусији Менхенгладбах, обрео у Сент Етијену, где је, за само нешто више од три године, освојио пет трофеја: три првенства Француске и два национална купа. Постао је фудбалско божанство у Француској, па га је на пут у швајцарски Сион, испратило више од педесет хиљада поштовалаца, који су на стадиону и у граду направили невиђену фешту. Ја сам се убрзо отиснуо у Венецуелу и док сам у Каракасу једног јутра листао њихове главне новине ,,Национал", поглед ми се укочио на упадљиво црно уоквиреном тексту у коме је писало да је под неразумним околностима Дурковић изгубио живот. Био сам шокиран. Уз све што сам знао о Владимиру Дурковићу, таква судбина није, једноставно, била логична. Никако - с дубоким уздахом закључује Душан-Дуда Маравић.
